Дневник једне несанице
Кажу људи да када не можеш да спаваш,
обично те неко сања.
А шта се дешава када у исто време
сањате једно друго?
Да ли се тада можда дружите,
можете ли да се испричате, посвађате,
гледате а не причате?
Жалим оно двоје што не сањају једно друго,
они се сигурно не слажу ни на јави.
Још ми је теже ако заједно спавају,
а свако од њих сања неког тамо другог.
Они су директна увреда за оне,
што су раздвојени, далеко, а све би дали
да могу опет лећи заједно макар још једном.
Кога ли сањају самци, људи без игде иког,
сигурно неког од раније, неког из сећања,
вероватно сањају тај свој разлог самоће.
Жалим исто људе који не сањају,
па морају да живе само један живот,
овај по јави, на кога не утичу много.
Даље ме занима, колико снова човек
упамти за живота, обично се то
брзо заборавља, већина чим отвориш очи.
Поставља се питање, колико људи
живи те своје снове на јави,
може ли се то тако, који је рецепт?
Има и ружних снова, које би радије заборавили,
има и живота који су тужни, па би лакше
прошли као неки ружан сан.
Постоје људи који тумаче снове,
траже неки скривени смисао у бесмислу
и лепоти снова, који не разумеју.
А опет, још ми је теже размишљати,
о људима који игноришу снове, потискују,
иако им се понављају више пута.
Шта да радимо ако нам се буде судило,
по нашим сновима, шта смо тамо маштали,
има ли покајања за наше несвесно?
Има ли прекршајни суд и тужиоц за снове,
добија ли се орден за одано и марљиво сањање,
колика је казна за лепе снове у тешким
временима?
Да ли има разлике у сновима паметног човека
и оног што је са памећу раскрстио,
још док је седео у школи и бленуо кроз прозор?
Како то да никад не знамо како
сан почиње, исто као што не знамо
како ће се живот завршити?
Да ли је кратак и леп сан
вреднији од неког дугог и досасног,
који те умори и збуни, за наредни дан?
Има ли мерна јединица за снове,
ако нема, бар за сад ја бих јој могао дати име,
ваљда толико заслужујем.
Најтеже је када те снови навикну,
па се опустиш, не призиваш их, сами долазе,
и онда се увреде и забораве те, негде клизну.
И на крају свега, у тој безименој несаници,
до дубоко у ноћ, ишчекујеш јутро,
ипак се превариш, заспиш, а снови нагрну.
Али док се то не деси, нема помоћи,
остаје ти само једна утеха и нада,
да те можда она, баш сада сања!
17.11.2020.
С.В.
