На крилима речи: 2021

Сувишан спев

Сама саму себе, солиш сламу
Силом сипаш свима слану супу,
Свијим срцем судиш себи судбину,
Смејеш сцене седих синова сивог села,
Семе сувих свила сипа сируп скуп.

Секиром сечеш сушике смреке скупљених склопом,
Склањаш снове слепих сунцукретових снена.
Склапаш сирову скелу сушних субота,
Сигуран смешак сија сликом славних сутона.

Суморних среда спајаш сиротињски сплет,
Сукнених сукњи сјајни сребрњаци сличе свет,
Светских слава склањаш сиве суморне сове,
Сабираш соколове скромних скута страшне самце.

Скровитих стока сириш савршен сир,
Сурутку сишеш својим сисавцима страшним,
Сакрална санкција студених слуга сукцесивно,
Скотрљава сломљене сурове сапутнике,
Саосећајних сабораца склупчаних свекрви,
Скричеш, скљокани стих.

16. 10 2021. С.В.

Скривена

Прошло је већ више од пола године како сам те из свог живота избацио, не твојoм жељом већ својим хроничним осећајем незадовољства. Кукавички сам побегао, заправо на место злочина, где је све почело, где сам се заљубио у тебе. Иако те нисам виђао, шетао сам истим ходницима, спратовома, улицама парковима, којима смо и ми некада шетали. Избацио сам те из живота грубо, без много објашњења ни теби, ни другима, најтужније што ни себи нисам објаснио све појединости. Избацио, али си ме увек пратила, била у ту негде у близини, иако нисам виђао твој лик. Касније сам схватио о чему је реч: све време си била у мени, уткана невидљивим бодом, невидљивог конца у дубини мога несвесног и оног свесног.

Тебе је немогуће отерати, искључити; игнорисати те није решење, против тебе нема победника када ме погледом разоружаваш у исти мах. Потписао сам пресуду коју сам сам донео и извршио је да живим без тебе и са тобом у себи.
Још давно ми је све јасно, заправо и пре него што смо се упознали. Пришао сам ти без твог присуства, упознао те, пољубио, шетао у недоглед бесконачним улицама. У мојим мислима и сновима ми смо проживели наш заједнички живот, све битне догађаје а да ти о томе немаш појма. Рећићу ти само један део те приче како смо завршили заједно у старости седећи на клупи испред дрвеног кућерка на некој тајној локацији. Мислећи о свему томе овај прави званични живот који се рачуна у коначни резултат није ми ни важан у поређењу са оним који сам сам за нас измислио и изградио. На крају свега претворио сам те у ону топлину која ми греје срце али и кнедлу коју прогутам када те неко спомене или помислим на тебе. Тако скривена остајеш сачувана од оних који би желели да те повреде или уплаше, а што идеш даље све се дубље сакриваш у мени. Тебе је немогуће избацити из свог живота.

Разгледница

Поздравља те неко теби много драг,

Шаље ти поздрав и пољубац у даљ,

Био је далеко али ближи је сад,

Сигурно те воли и зна шта је јад.

Боли га и даље и чеше свој врат,

Посматра с даљине весели твој ход,

Не сме да се врати и каже добар дан,

Боји се суза које би га срушиле на под.

Уместо поклона носи ти тугу на дар,

У ваздуху лебди старих дана смрад,

Остао је исти није старији ни дан,

Не може другачије кад је обични гад.

Долази средом да обиђе тај град,

Проћиће улицом том и тај пут,

Биће близу твојих улазних врата,

Једино чега се боји, поновног сусрета.

3. 7. 2021. СВ

Осмех

Тамо негде седи једна Ана,
Увек насмејана али ипак сама.
Својим осмехом и мене чини смешним,
А незгодне тренутке много мање тешким.

Заправо, мислим да се смеје и кад плаче,
Чујем њен осмех и кад је тишина,
Почне полако, постаје све јаче,
Собом се пружа њеног осмеха топлина.

Своје оружје користи сваког дана,
Не могу да јој прочитам мисли,
Не зна да кува, то је једина мана,
Али зато ужива да прљаве судове чисти.

Постоји нешто лепше од Камене горе,
Бистрије од Милешевке и Лима,
Свежије од зоре кад одеш на море,
Беље од дуге Пријепољске зиме.

С.В. 04.03. 2019.