Прошло је већ више од пола године како сам те из свог живота избацио, не твојoм жељом већ својим хроничним осећајем незадовољства. Кукавички сам побегао, заправо на место злочина, где је све почело, где сам се заљубио у тебе. Иако те нисам виђао, шетао сам истим ходницима, спратовома, улицама парковима, којима смо и ми некада шетали. Избацио сам те из живота грубо, без много објашњења ни теби, ни другима, најтужније што ни себи нисам објаснио све појединости. Избацио, али си ме увек пратила, била у ту негде у близини, иако нисам виђао твој лик. Касније сам схватио о чему је реч: све време си била у мени, уткана невидљивим бодом, невидљивог конца у дубини мога несвесног и оног свесног.
Тебе је немогуће отерати, искључити; игнорисати те није решење, против тебе нема победника када ме погледом разоружаваш у исти мах. Потписао сам пресуду коју сам сам донео и извршио је да живим без тебе и са тобом у себи.Још давно ми је све јасно, заправо и пре него што смо се упознали. Пришао сам ти без твог присуства, упознао те, пољубио, шетао у недоглед бесконачним улицама. У мојим мислима и сновима ми смо проживели наш заједнички живот, све битне догађаје а да ти о томе немаш појма. Рећићу ти само један део те приче како смо завршили заједно у старости седећи на клупи испред дрвеног кућерка на некој тајној локацији. Мислећи о свему томе овај прави званични живот који се рачуна у коначни резултат није ми ни важан у поређењу са оним који сам сам за нас измислио и изградио. На крају свега претворио сам те у ону топлину која ми греје срце али и кнедлу коју прогутам када те неко спомене или помислим на тебе. Тако скривена остајеш сачувана од оних који би желели да те повреде или уплаше, а што идеш даље све се дубље сакриваш у мени. Тебе је немогуће избацити из свог живота.
