Еццедентесиаст

 Еццедентесиаст

Иза твог осмеха крије се туга,
крива линија полако постаје права,
косе оче скривају душу препуну суза,
а трепавице кратке, као тек покошена трава.

Пудером попуњаваш све неравнине лица,
сенчиш капке што тамнијом бојом,
на ред долази пар нових трепавица,
то више ниси ти, не можеш се назвати мојом.

Собом се шири мирис тек опране косе,
упаљена цигарета чека те на пиксли,
прозори дочекују смрзнуте капи сутрашње росе,
а ти размишљаш како смо некада на усамљеној клупи кисли.

Угашеној цигарети је потребно ново кресиво,
да ли је ово стварно крај,
шта се између нас заиста десило,
лаку ноћ, лепо спавај и најлепше сањај.

20.12.2018. С.В.

Крвава песма

 Крвава песма

Лежем у кревет и почињем да снивам,
удобан јастук главу усправно држи,
дешава се призор не тако диван,
јежим се комплетно, језа ме оштри до сржи.

Звук капљице крви, један, па други,
низ страницу кревета тече река,
свака ће кап посебно да ми суди,
казна је већ извесна, строга и прека.

Из мене тече последња нада,
несвест уместо сна влада,
усправно тело на прљав паркет пада,
гаси се светлост вечитог града.

Такси је вози у непознату ноћ,
судбина се игра са њеном косом,
на жељено одредиште ноћас не могу доћ',
пут до пакла прекривен је росом.

Добро јутро, ево га нови дан,
бунован и уплашен отвараш очи,
срећа па је све био само сан,
а она је отишла и не мисли поново доћи.

06.12.2018. С.В.

Причам ти једну причу

 Причам ти једну причу

Причам ти једну причу,
ћутим, усне саме мичу,
деца на улици вичу,
Јелени сами у шуми ричу.

Хладно јутро, снегом посољен пут,
смрзнута земља се топи под кораком,
на станици једној, студент један,
од хладноће се тресе к'о презрели прут.
Чекајући аутобус који касни,
цвокоћу му зуби кварни.

Згрчен стоји, пролазе сати,
у мислим једна мисао тече,
који ће се мост по њему звати,
да ли ће дочекати следеће вече.

Дан је тмуран, иако нема облака,
судбина куца последњи час,
вече је дошло и пре мрака,
ако нема тебе нема ни нас.

06.12.2018. С.В.

Долази зима

 Долази зима

Буди те звук ударца кљуна о стакло,
твој навијени аларм, скоро сваког дана,
док си спавала, облак је за тобом плак'о,
а сићушна птица, мокра и промрзла, чека те сама.

Непозвани гост, у редовном термину долази,
нестрпљиво чекаш омиљени звук јутра,
заробљена у сну, чекаш аутобус он пролази,
данас си закаснила, али постоји сутра.

Гладна птица по крову беспомоћно лута,
тражи други прозор да о њега кљуном лупи,
сећа се оног сунцокрета, хлеба; тужна и љута,
за своје птиће данас није успела храну да сакупи.

Својом добротом и срцем ипак је храниш,
поред тебе никад није сама,
поштеним ставом од непријатеља браниш,
ни најлепша слика није лепа без свог рама.

Хладноћа мрзне барицу поред шумског пута,
песник је изгубио птицу и строфу најлепших рима,
ноћ се припрема, спушта магла густа,
сада је већ извесно, долази зима.

26. 11. 2018. С.В.

Успаванка за будалу

 Успаванка за будалу

Када заспиш и затвориш очи,
Знај да она сугурно неће доћи,
А време ће свакако проћи,
Видети је поново нећеш моћи.

Зато сањај и мисли о њој,
Немој жалити бедни живот свој,
Скачи, лети, као пчела рој,
Ноћ је једна, а дана безброј.

24.11.2018. С.В.

записано изнад средњег кревета,

у соби 51 А-блок

студентског дома Кошутњак

Благоја Паровића 156

Буђење снова

 Буђење снова

Мрзети живот кроз коров патње,
плакати над судбином безбожника,
читати празне књиге сатима,
уместо да живиш живот светитеља.

Болест обузима део по део целине,
бубри бол и страх рођени слутњом,
гушиш обим комплетне својине,
грчиш се и опиреш судбини круто.

Зној из тебе тера сва осећања,
tемпература убија и доноси мрачнину,
oд тебе се очекује безброј покајања,
далеко је време од следећег сунчаног дана.

Зима закива хладноћом последње птице,
крвавим ексерима између крила,
слике пуне боја се губе, остају скице,
настаје нови чин, рађа се нова сила.

Исход је јасан, публика грозничаво аплаудира,
крај је коначно известан,
последњи војник стоји, поносно салутира,
птица се поново рађа из свој дубоког сна.

Замахује крилима, крвљу својом нагриза ексере,
пуца гром кроз осушено буково дрво,
светлост наступа на крају представе,
што је било последње сада је прво.

10.11.2018. С.В.

Украдена од анђела

 Украдена од анђела

Уместо пољубаца пишем речи,
'место загрљаја пишем стих,
душа моја сада за тобом јечи,
вичем на глас ал' остајем тих.

Љубимо се без усана,
грлим те без додира,
нисам написао довољно правих песама,
али сам разбудио уснулог портира.

Он те чува од мога погледа,
бележи сваку ноћну посету,
једном ће му се замаглити,
то сочиво на двогледу,
и нестаћеш заувек,
у бескрајном тренутку.

10.11.2018. С.В.

За једну девојку и једну клупу

 За једну девојку и једну клупу

Сигурно је пуно девојака на њу село,
причало животне приче и анегдоте,
али ни једна није дала срце цело,
и никад неће бити такве лепоте.

Већ неколико ноћи за редом,
прижељкујем исто место,
због ње сам ту чак и средом,
а и осталим данима често.

Ноћ је наше доба,
клупа је наше место,
иако је моја празна соба,
а вероватно и њена исто.

Упорна киша саботира планове,
увек почне када она то хоће,
сада има ко да ми греје дланове,
нека пада слободно,
свакако ће једном да прође.

20.10.2018. С.В.

Клупа поред дома

 Клупа поред дома

Када би она могла да проговори,
сви би занемели и постали тихи,
наћулили уши и слушали.

Уплашили би се да не каже њихову тајну,
али би радо чули туђу,
боје се да други не сазнају,
тајну коју знају само они и та клупа.

Можда је ипак добро;
што она зна да ћути,
многи би се наљутили,
а пала би и нека суза.

Она је сада празна и сама,
можда јој је хладно,
чека да дођем и наредног дана,
и понесем јој ћебе.

Једно се бојим,
када кренем у њеном правцу,
да ту не буде неко други,
и седи на нашем месту. 

19.10.2018. С.В.

Поклон

 Поклон

Нисам сигуран да ли још увек знам,
нешто што сам некада знао.

Једно сигурно знам,
због тебе не могу да спавам;
лежим у кревету склопљених очију,
а у глави биоскоп,
даје се неки добар филм;
ти и ја у главним улогама.

Замишљам живот какав може да буде,
разрађујем сценарио и текст који треба да кажем,
падају ми на памет само идеје сулуде,
једно је сигурно, нећу да те лажем.

И даље не могу да спавам,
а некад сам само то волео,
сад знам шта од живота хоћу,
хоћу да живим свој сан, а не да га сањам.

Пробудила си ме из сна,
сад сам стварно будан,
полако се дижем са дна,
постајем себи сам помало чудан.

На крају ипак сам сретан,
јер и даље знам што сам некада знао;
Знам то боље сада,
нисам никад ни заборавио,
само сам се правио,
да не знам.

19.10.2018. С.В.

Повратак

 Повратак

Поносан и дотеран кући се враћам,
шетам уздигнуте главе у облаке гледам,
понашам се као да сам овојио Београд,
а нисам у стању положити нити испит један.

У возу се правим важан,
пролазе станице, карту немам,
на лицу стоји осмех лажан,
наслоњен на прозор сањиво дремам.

31.03.2018. С.В.

Измишљена прича

 Измишљена прича

Како да напишем стих,
а да ми не задрхти рука,
како да пређем преко тога,
а да ми не буде мука.

Тако где сам те љубио,
сада он те љуби,
где сам те мазио,
он те туче,
тамо где сам спавао,
сада он седи,
где сам те гледао,
он те гледи.

Разболим се од мисли само,
како баш сада, док пишем ово,
дешава се нешто сасвим ново,
лежиш поред њега и спавате заједно.

Температура расте, тескоба ме стеже,
све лоше мисли из главе ми беже,
нисам заборавио и даље ме јеже,
која невидљива сила за тебе ме веже.

31.03.2018. С.В.

У сусрет априлском року

 У сусрет априлском року

У читаоници седи једна мудра глава,
прави се да учи, а уствари спава,
уместо да важан колоквијум спрема,
сањари о љубави и по мало дрема.

После колоквијума усмени испит следи,
стари професор га помном прати,
присуство семинарски, ништа му не вреди,
ипак ће још једном у јуну да се врати.

Сада иде права пропаст света,
како кући родитељима да се јави,
остаће без дома, мензе, кредита и буџета,
више није студент сад је клошар прави.

За све је крива доцимерка из дома,
њене дебеле обрве и супштено дупе,
због уништене каријере и због нервног слома,
нећу више јести из мензе пилеће супе.

26.03.2018. С.В.

Овако не може више

Овако не може више

Без путање и без смисла,
лутам неким чудним градом,
осврћем се око себе стално,
проверавам да ли ме она прати.

Не би она сад због мене кисла,
не би шетала Новим Садом,
не би устајала тако рано,
што желим од ње она не може дати.

Узалуд ноћ дочекује зору,
узалуд се срце нада.
сањам опет ноћну мору,
прогони ме једна девојка млада.

Када останем и без тона и без речи,
када не знам шта да ти кажем,
тада схватам, овако не може више,
а још једна песма сама се пише.

26.03.2018. С.В.

Прегласна тишина

 Прегласна тишина

Некад помислим како бих могао,
лежати у кревету сатима;
ослушкивати непознате звуке у ходнику,
и чекати да залупиш својим вратима.

Прегласну тишину знају да ми кваре,
погрешна врате и погрешне браве.

Свом задатку ја сам вечно предан,
чекам звук врата, барем само један,
у овој тишини он је једини вредан,
залупи, молим те! Превише сам бедан.

31.03.2018. С.В.

Поклон на дар

 Поклон на дар

Још увек седим на истом месту,
пишем поново нову песму,
мастилом прљам руку десну,
понављам изнова грешку свесну.

Како да напустим кожу тесну,
како да умирим савест бесну,
да ли да главу ставим под чесму,
или просто сад прекинем песму.

Нећу више да будем,
сићушан мрав,
од тебе тражим,
немогућу ствар,
а само желим да ти дам;
искреност на дар.

30. 03. 2018. С.В.

Поред тебе

 Поред тебе

Сасвим сама у тами домске собе,
садиш прекрштених ногу и мислиш о мени.
Скромно обучена са веома мало робе,
трудиш се да заборавиш истину о себи.

Чешљаш танку тек опрану косу,
и глави ти само једна мисао тече.
Заспаћеш пре него трава осести росу,
док спаваш пред тобом анђели клече.

Безбрижно спаваш, снови ти помало чудни,
не слутиш да се права борба бије.
Посматрам те како лежиш очима будним,
можда је то љубав а кожда и није.

04.04.2018. С.В.

Пусто острво

 Пусто острво

Када би све на свету било идеално,
и сва мора постала слатка;
ти и ја би били заједно,
живели на острву усред Пацифика.

Будио би нас звук морских таласа,
јутарња свежина и мирис океана,
за доручак улов локалних рибара,
који излазе на пучину сваког дана.

Преко дана, у шуми једно место,
тачно испод старог храста,
ту би били сами нас двоје често,
маштали о слави древног Пераста.

А у сутон, на крају дана,
када Сунце коначно зађе,
лежаћеш на плажи потпуно сама,
и бројати све моје потонуле лађе.

Ако си и даље на истој плажи,
и верујеш да те још увек тражим,
не слушшај више све те моје лажи,
Сигурно постоји теби неко много дражи.

03.03.2018. С.В.

Ипак је волим

 Ипак је волим

Једну мисао не могу да избијем из главе,
једну сцену стално враћам,
једну поруку већ данима чекам,
један сусрет сваке ноћи сањам.

Разговарам са тобом и без твог присуства,
мислим о теби без допуштења;
лежиш поред мене иако одсутна,
ниси поред мене већ у мојим мислима.

Ако пустим улицама луташ,
ако сам и даље у мислима твојим,
Ако се још увек питаш,
Ипак те волим.

03.03.2018. С.В.

Зашто волим Ану?

 Зашто волим Ану?

Одувек сам хтео да напишем песму,
о нечему што ми неда мира ноћу да спавам;
трудио се много пута,
али тек сада схватам да је ово прилика права.

Да сам знао да је оволико лако,
почео бих раније да пишем;
отворио своју душу и срце,
напокон наставио нормално да дишем.

Зашто је волим, мени није јасно,
зашто она мене не воли, то не разумем,
размишљам када је све почело,
сада је касно,
поновио бих све још једном,
пре него што умрем.

Са њеним осмехом устајем, учим и спавам;
њен мирис осећам у соби.
Са њеним осмехом лежем, мислим и сањам;
ако она мене не воли,
стварно не знам ко би.

Док је чекам да прва пошаље поруку,
пишем ову песму и размишљам о њој;
надам се да ће ускоро донети ту одлуку,
јер без Ане не могу замислити живот свој.

17.02.2018. С.В.