На крилима речи

Пишем песме, пером на бели папир без линија; Из даха и без предомишљања. Ништа не мењам и не додајем, Тако остаје одраз једнога тренутка који настоји да постоји. У почетку се грозим патетичних стихова које напишем, Тек касније схватам да уопште немају смисла и не може се разумети шта је песник хтео да каже. Стварам времеплов којим се враћам у прошлост, Да би себи доказао како се историја понавља, Понекад пожелим да завирим у будућност, Тада настаје нова песма.

Овако не може више

Без путање и без смисла,
лутам неким чудним градом,
осврћем се око себе стално,
проверавам да ли ме она прати.

Не би она сад због мене кисла,
не би шетала Новим Садом,
не би устајала тако рано,
што желим од ње она не може дати.

Узалуд ноћ дочекује зору,
узалуд се срце нада.
сањам опет ноћну мору,
прогони ме једна девојка млада.

Када останем и без тона и без речи,
када не знам шта да ти кажем,
тада схватам, овако не може више,
а још једна песма сама се пише.

26.03.2018. С.В.