Осмех
Тамо негде седи једна Ана,
Увек насмејана али ипак сама.
Својим осмехом и мене чини смешним,
А незгодне тренутке много мање тешким.
Заправо, мислим да се смеје и кад плаче,
Чујем њен осмех и кад је тишина,
Почне полако, постаје све јаче,
Собом се пружа њеног осмеха топлина.
Своје оружје користи сваког дана,
Не могу да јој прочитам мисли,
Не зна да кува, то је једина мана,
Али зато ужива да прљаве судове чисти.
Постоји нешто лепше од Камене горе,
Бистрије од Милешевке и Лима,
Свежије од зоре кад одеш на море,
Беље од дуге Пријепољске зиме.
С.В. 04.03. 2019.
