Пар редова уместо прстена
Како да не волиш једну такву
девојку?
Треба да се осећаш почаствовано што је знаш.
Срећан да будеш што је пристала да седне поред тебе.
Са усхићењем да се носиш што причате исти језик.
Можда и да истетовираш неку њену тајну коју ти је рекла,
онако крупно по стомаку, али да више никад не скидаш мајицу,
осим када закључаш купатило са два окрета кључа.
Посматрај као провиђење што си
дошао у прилику
да запишеш њено име на папиру и римујеш са дама, блама, сама...
Ти си срећник који је имао
прилику коју многи други нису.
Пробио си зид чвршћи од бетона и камена,
онај Берлински није дуго издржао, Кинески за сада одолева;
али њен зид поверења ће их све надмашити,
њега је немогуће прескочити, а пад са њега води у извесну смрт.
Много је звезда морало да се
сложи,
много молитви да се прошапуће и оћути,
много случајности прескочи, прегршт грешака направи
како би је за један тренутак упознао иако је живела поред тебе.
Вероватноћа да си баш ти тај
који је одабран да
буде хроничар њеног живота, записничар постојања, заложник
будућих генерација који је неће познавати
мери се у неким још недефинисаним вредностима,
које су толико мале да и сумњају у њихово постојање.
И поврх свега успеш да је
зезнеш па пољубиш,
па онда још пар хиљада пута после тога, мало лажем,
више су стотине него хиљаде, а можда ипак десетине,
али су теби деловали као милиони, а ниси их уствари ни бројао.
Током свега тога направио си
једну велику и неопростиву грешку,
која ће те коштати можда чак и живота.
Везао си се њу својим песмама као нераскидивим чворовима
и сада нема повратка назада на пређашње стање.
Заљубио Осмехом, прељубио Вилом
мојом,
шалио Кишобраном, успавао Дневником једне несанице
и на све то додао Сувишан спев.
Остаје још само да је запросиш можда баш овом песмом,
ако се то тако може назватим, мислећи на ово што пишем,
не на просидбу ту сам сасвим обиљан.
Овенчан инспирацијом схваташ да
она заправо и није твоја,
већ нека универзална која мења облике и власнике,
али добра вест је да ти је донела нешто што се сваки дан буди са тобом,
чак и када нисте близу.
Јавља се само још једна дилема
и њена крајња недоумица,
која се носи на дну душе,
коју није могуће избацити ни после највећег пијанства.
Не, то није њен одговор, та два слова,
која мењају живот од корена па све до вршног пупољка.
Дилема се пита што си другима
тако лепо писао,
Како да зна да је баш она та посебна и да ти верује.
Онда доносиш коначни закључак да је то морало бити тако,
то је била неопходна пипрема, проба, тренинг.
А на крају крајева све тамо пише, само је потребно прочитати.
Схваташ зашто песници морају
бити сиромашни,
није другачије могуће извести ту магију.
Сваки другачији концепт би избегао да уместо прстена
нудиш парче паира са неколико редова,
а да имају већу вредност од злата.
С.В. 25.12.2022.
