На крилима речи

Пишем песме, пером на бели папир без линија; Из даха и без предомишљања. Ништа не мењам и не додајем, Тако остаје одраз једнога тренутка који настоји да постоји. У почетку се грозим патетичних стихова које напишем, Тек касније схватам да уопште немају смисла и не може се разумети шта је песник хтео да каже. Стварам времеплов којим се враћам у прошлост, Да би себи доказао како се историја понавља, Понекад пожелим да завирим у будућност, Тада настаје нова песма.

Гост

Сутра је нови дан,
Није крај света,
Само један ружан сан,
Суза усамљеног детета.

Траг пужа голаћа,
Показује пут прави,
Непријатно сећање враћа,
Тако смо близу,
А ипак сами.

Тишина беспомоћне ноћи,
Светло пара очи,
Криза је, све ће проћи,
Када покуца на врата,
И на мој праг крочи.

Илузија игра свој плес,
Хаљина виори на ветру,
Не могу сакрити кез,
Реалност гуши сету.

Пакујем последње речи,
Записујем стихове немо,
Нема силе да спречи,
Прогутај ме пожудо,
И испљуни тремо.

09. 09. 2019. С.В.