На крилима речи

Пишем песме, пером на бели папир без линија; Из даха и без предомишљања. Ништа не мењам и не додајем, Тако остаје одраз једнога тренутка који настоји да постоји. У почетку се грозим патетичних стихова које напишем, Тек касније схватам да уопште немају смисла и не може се разумети шта је песник хтео да каже. Стварам времеплов којим се враћам у прошлост, Да би себи доказао како се историја понавља, Понекад пожелим да завирим у будућност, Тада настаје нова песма.

Прича из Италије

Трагедија може бити што та особа,

коју до сада највише волиш и иделаизујеш не воли тебе.

Али већа трагедија јесте да таква особа,
из неке друге побуде осим чисте љубави буде са тобом.

Она је много напредовала и ослободила се,
Улаже у себе да би се приремила за брак који толико жели.
Док ти гледаш како ти се породица распада пред твојим очима,
и ништа ту не можеш да учиниш.
Због срамоте коју сећаш не причаш са мамом и сестром.
Не трудиш се довољно да од себе не правиш по некад жртву.

Сада извини што из личне неодговорности је не слушам и
не разумем твоје потребе које ми упорно говориш,
Извини за све непријатности које сам својим чињењем,
теби приредио, што погрешно тумачим неке сигнале.
Извини што сам те оптеретио мојим проблемима,
и бригама као да немаш друге своје.

Иако се све време трудим да напредујем и будем боља особа
и добар пример другима, не успевам увек у томе.

Ти си Ана најчистија особа коју сам упознао до сада,
прошло је неко време и дистанца да сам сад сигуран у то.
Једина знаш моју целу причу од почетка до краја,
пред којом не морам ништа да кријем и потискујем,
и претварам се да је све уреду.

Како бих ти доказао колико те волим и колико желим да буде добро
и да будеш срећна у животу, мирим се са чињеницом да ћемо бити
"само" најбољи пријатељи на свету.
Па чак и да ти будем кум ако одлучиш да ме позовеш,
Али не обећавам да се свећа успети да се не угаси од суза,
које ће тећи од среће и од туге у исто време.

Више од тога немам да ти понудим у овом тренутку.
Верујем да се овако плаћа цена за нека будућа велика дела,
славних песника и писаца.
Цена са којом купујемо улазницу за вечност и незаборав,
Насупрот среће у садашњем животу.
Мада ћу увек бити спреман да то трампим за још један дан
У Италији са тобом и одрекнем се свега.

Правио сам много грешака у животу,
и сигурно ће их бити још много,
Али никад ми неће бити жалије од сваког тренутка,
када си плакала због мене и мојих поступака.

Не могу себи да расчистим зашто сам се толико везао за тебе,
Мада је то у исто време веома једноставно одговорити:
Заиста си посебна, а ја такву тражим у свом животу.
Хвала ти што си пошла са нама на овај пут, иако си имала
веома "добар" разлог да не идеш. (то је још један сигнал,
који сам погрешно протумачио- Извини!)
Ако ти икада буде требао муж ја сам ту да покушам бити,
тај привилеговани господин,
Који ће те пратити недељом у цркву,
и слушати како певаш стихове на цркевено-словенском.

Да ли је било лако ово написати-није, али,
ово рећи у даху пред твојим очима,
није могуће, па мора овако.

Онда се присетиш оних песама и стихова,
да си све већ написао у Пар редова уместо прстена,
пре више година. Вредело је.
Ништа се није променило.
Време на то није утицало. То је вечно.
Сада си написао све што је морало бити речено.
Затворио поруку у боци и пустио да плови.

10.05.2025. С.В.

Еццедентесиаст

Иза твог осмеха крије се туга,
крива линија полако постаје права,
косе оче скривају душу препуну суза,
а трепавице кратке, као тек покошена трава.

Пудером попуњаваш све неравнине лица,
сенчиш капке што тамнијом бојом,
на ред долази пар нових трепавица,
то више ниси ти, не можеш се назвати мојом.

Собом се шири мирис тек опране косе,
упаљена цигарета чека те на пиксли,
прозори дочекују смрзнуте капи сутрашње росе,
а ти размишљаш како смо некада на усамљеној клупи кисли.

Угашеној цигарети је потребно ново кресиво,
да ли је ово стварно крај,
шта се између нас заиста десило,
лаку ноћ, лепо спавај и најлепше сањај.

20.12.2018. С.В.

Крвава песма

Лежем у кревет и почињем да снивам,
удобан јастук главу усправно држи,
дешава се призор не тако диван,
јежим се комплетно, језа ме оштри до сржи.

Звук капљице крви, један, па други,
низ страницу кревета тече река,
свака ће кап посебно да ми суди,
казна је већ извесна, строга и прека.

Из мене тече последња нада,
несвест уместо сна влада,
усправно тело на прљав паркет пада,
гаси се светлост вечитог града.

Такси је вози у непознату ноћ,
судбина се игра са њеном косом,
на жељено одредиште ноћас не могу доћ',
пут до пакла прекривен је росом.

Добро јутро, ево га нови дан,
бунован и уплашен отвараш очи,
срећа па је све био само сан,
а она је отишла и не мисли поново доћи.

06.12.2018. С.В.

Причам ти једну причу

Причам ти једну причу,
ћутим, усне саме мичу,
деца на улици вичу,
Јелени сами у шуми ричу.

Хладно јутро, снегом посољен пут,
смрзнута земља се топи под кораком,
на станици једној, студент један,
од хладноће се тресе к'о презрели прут.
Чекајући аутобус који касни,
цвокоћу му зуби кварни.

Згрчен стоји, пролазе сати,
у мислим једна мисао тече,
који ће се мост по њему звати,
да ли ће дочекати следеће вече.

Дан је тмуран, иако нема облака,
судбина куца последњи час,
вече је дошло и пре мрака,
ако нема тебе нема ни нас.

06.12.2018. С.В.

Долази зима

Буди те звук ударца кљуна о стакло,
твој навијени аларм, скоро сваког дана,
док си спавала, облак је за тобом плак'о,
а сићушна птица, мокра и промрзла, чека те сама.

Непозвани гост, у редовном термину долази,
нестрпљиво чекаш омиљени звук јутра,
заробљена у сну, чекаш аутобус он пролази,
данас си закаснила, али постоји сутра.

Гладна птица по крову беспомоћно лута,
тражи други прозор да о њега кљуном лупи,
сећа се оног сунцокрета, хлеба; тужна и љута,
за своје птиће данас није успела храну да сакупи.

Својом добротом и срцем ипак је храниш,
поред тебе никад није сама,
поштеним ставом од непријатеља браниш,
ни најлепша слика није лепа без свог рама.

Хладноћа мрзне барицу поред шумског пута,
песник је изгубио птицу и строфу најлепших рима,
ноћ се припрема, спушта магла густа,
сада је већ извесно, долази зима.

26. 11. 2018. С.В.

Успаванка за будалу

Када заспиш и затвориш очи,
Знај да она сугурно неће доћи,
А време ће свакако проћи,
Видети је поново нећеш моћи.

Зато сањај и мисли о њој,
Немој жалити бедни живот свој,
Скачи, лети, као пчела рој,
Ноћ је једна, а дана безброј.

24.11.2018. С.В.

записано изнад средњег кревета,

у соби 51 А-блок

студентског дома Кошутњак

Благоја Паровића 156

Буђење снова

Мрзети живот кроз коров патње,
плакати над судбином безбожника,
читати празне књиге сатима,
уместо да живиш живот светитеља.

Болест обузима део по део целине,
бубри бол и страх рођени слутњом,
гушиш обим комплетне својине,
грчиш се и опиреш судбини круто.

Зној из тебе тера сва осећања,
tемпература убија и доноси мрачнину,
oд тебе се очекује безброј покајања,
далеко је време од следећег сунчаног дана.

Зима закива хладноћом последње птице,
крвавим ексерима између крила,
слике пуне боја се губе, остају скице,
настаје нови чин, рађа се нова сила.

Исход је јасан, публика грозничаво аплаудира,
крај је коначно известан,
последњи војник стоји, поносно салутира,
птица се поново рађа из свој дубоког сна.

Замахује крилима, крвљу својом нагриза ексере,
пуца гром кроз осушено буково дрво,
светлост наступа на крају представе,
што је било последње сада је прво.

10.11.2018. С.В.

Украдена од анђела

Уместо пољубаца пишем речи,
'место загрљаја пишем стих,
душа моја сада за тобом јечи,
вичем на глас ал' остајем тих.

Љубимо се без усана,
грлим те без додира,
нисам написао довољно правих песама,
али сам разбудио уснулог портира.

Он те чува од мога погледа,
бележи сваку ноћну посету,
једном ће му се замаглити,
то сочиво на двогледу,
и нестаћеш заувек,
у бескрајном тренутку.

10.11.2018. С.В.

За једну девојку и једну клупу

Сигурно је пуно девојака на њу село,
причало животне приче и анегдоте,
али ни једна није дала срце цело,
и никад неће бити такве лепоте.

Већ неколико ноћи за редом,
прижељкујем исто место,
због ње сам ту чак и средом,
а и осталим данима често.

Ноћ је наше доба,
клупа је наше место,
иако је моја празна соба,
а вероватно и њена исто.

Упорна киша саботира планове,
увек почне када она то хоће,
сада има ко да ми греје дланове,
нека пада слободно,
свакако ће једном да прође.

20.10.2018. С.В.

Клупа поред дома

Када би она могла да проговори,
сви би занемели и постали тихи,
наћулили уши и слушали.

Уплашили би се да не каже њихову тајну,
али би радо чули туђу,
боје се да други не сазнају,
тајну коју знају само они и та клупа.

Можда је ипак добро;
што она зна да ћути,
многи би се наљутили,
а пала би и нека суза.

Она је сада празна и сама,
можда јој је хладно,
чека да дођем и наредног дана,
и понесем јој ћебе.

Једно се бојим,
када кренем у њеном правцу,
да ту не буде неко други,
и седи на нашем месту.

19.10.2018. С.В.

Поклон

Нисам сигуран да ли још увек знам,
нешто што сам некада знао.

Једно сигурно знам,
због тебе не могу да спавам;
лежим у кревету склопљених очију,
а у глави биоскоп,
даје се неки добар филм;
ти и ја у главним улогама.

Замишљам живот какав може да буде,
разрађујем сценарио и текст који треба да кажем,
падају ми на памет само идеје сулуде,
једно је сигурно, нећу да те лажем.

И даље не могу да спавам,
а некад сам само то волео,
сад знам шта од живота хоћу,
хоћу да живим свој сан, а не да га сањам.

Пробудила си ме из сна,
сад сам стварно будан,
полако се дижем са дна,
постајем себи сам помало чудан.

На крају ипак сам сретан,
јер и даље знам што сам некада знао;
Знам то боље сада,
нисам никад ни заборавио,
само сам се правио,
да не знам.

19.10.2018. С.В.

Повратак

Поносан и дотеран кући се враћам,
шетам уздигнуте главе у облаке гледам,
понашам се као да сам овојио Београд,
а нисам у стању положити нити испит један.

У возу се правим важан,
пролазе станице, карту немам,
на лицу стоји осмех лажан,
наслоњен на прозор сањиво дремам.

31.03.2018. С.В.

Измишљена прича

Како да напишем стих,
а да ми не задрхти рука,
како да пређем преко тога,
а да ми не буде мука.

Тако где сам те љубио,
сада он те љуби,
где сам те мазио,
он те туче,
тамо где сам спавао,
сада он седи,
где сам те гледао,
он те гледи.

Разболим се од мисли само,
како баш сада, док пишем ово,
дешава се нешто сасвим ново,
лежиш поред њега и спавате заједно.

Температура расте, тескоба ме стеже,
све лоше мисли из главе ми беже,
нисам заборавио и даље ме јеже,
која невидљива сила за тебе ме веже.

31.03.2018. С.В.

У сусрет априлском року

У читаоници седи једна мудра глава,
прави се да учи, а уствари спава,
уместо да важан колоквијум спрема,
сањари о љубави и по мало дрема.

После колоквијума усмени испит следи,
стари професор га помном прати,
присуство семинарски, ништа му не вреди,
ипак ће још једном у јуну да се врати.

Сада иде права пропаст света,
како кући родитељима да се јави,
остаће без дома, мензе, кредита и буџета,
више није студент сад је клошар прави.

За све је крива доцимерка из дома,
њене дебеле обрве и супштено дупе,
због уништене каријере и због нервног слома,
нећу више јести из мензе пилеће супе.

26.03.2018. С.В.

Овако не може више

Без путање и без смисла,
лутам неким чудним градом,
осврћем се око себе стално,
проверавам да ли ме она прати.

Не би она сад због мене кисла,
не би шетала Новим Садом,
не би устајала тако рано,
што желим од ње она не може дати.

Узалуд ноћ дочекује зору,
узалуд се срце нада.
сањам опет ноћну мору,
прогони ме једна девојка млада.

Када останем и без тона и без речи,
када не знам шта да ти кажем,
тада схватам, овако не може више,
а још једна песма сама се пише.

26.03.2018. С.В.

Прегласна тишина

Некад помислим како бих могао,
лежати у кревету сатима;
ослушкивати непознате звуке у ходнику,
и чекати да залупиш својим вратима.

Прегласну тишину знају да ми кваре,
погрешна врате и погрешне браве.

Свом задатку ја сам вечно предан,
чекам звук врата, барем само један,
у овој тишини он је једини вредан,
залупи, молим те! Превише сам бедан.

31.03.2018. С.В.

Поклон на дар

Још увек седим на истом месту,
пишем поново нову песму,
мастилом прљам руку десну,
понављам изнова грешку свесну.

Како да напустим кожу тесну,
како да умирим савест бесну,
да ли да главу ставим под чесму,
или просто сад прекинем песму.

Нећу више да будем,
сићушан мрав,
од тебе тражим,
немогућу ствар,
а само желим да ти дам;
искреност на дар.

30. 03. 2018. С.В.

Поред тебе

Сасвим сама у тами домске собе,
садиш прекрштених ногу и мислиш о мени.
Скромно обучена са веома мало робе,
трудиш се да заборавиш истину о себи.

Чешљаш танку тек опрану косу,
и глави ти само једна мисао тече.
Заспаћеш пре него трава осести росу,
док спаваш пред тобом анђели клече.

Безбрижно спаваш, снови ти помало чудни,
не слутиш да се права борба бије.
Посматрам те како лежиш очима будним,
можда је то љубав а кожда и није.

04.04.2018. С.В.

Пусто острво

Када би све на свету било идеално,
и сва мора постала слатка;
ти и ја би били заједно,
живели на острву усред Пацифика.

Будио би нас звук морских таласа,
јутарња свежина и мирис океана,
за доручак улов локалних рибара,
који излазе на пучину сваког дана.

Преко дана, у шуми једно место,
тачно испод старог храста,
ту би били сами нас двоје често,
маштали о слави древног Пераста.

А у сутон, на крају дана,
када Сунце коначно зађе,
лежаћеш на плажи потпуно сама,
и бројати све моје потонуле лађе.

Ако си и даље на истој плажи,
и верујеш да те још увек тражим,
не слушшај више све те моје лажи,
Сигурно постоји теби неко много дражи.

03.03.2018. С.В.

Ипак је волим

Једну мисао не могу да избијем из главе,
једну сцену стално враћам,
једну поруку већ данима чекам,
један сусрет сваке ноћи сањам.

Разговарам са тобом и без твог присуства,
мислим о теби без допуштења;
лежиш поред мене иако одсутна,
ниси поред мене већ у мојим мислима.

Ако пустим улицама луташ,
ако сам и даље у мислима твојим,
Ако се још увек питаш,
Ипак те волим.

03.03.2018. С.В.

Зашто волим Ану?

Одувек сам хтео да напишем песму,
о нечему што ми неда мира ноћу да спавам;
трудио се много пута,
али тек сада схватам да је ово прилика права.

Да сам знао да је оволико лако,
почео бих раније да пишем;
отворио своју душу и срце,
напокон наставио нормално да дишем.

Зашто је волим, мени није јасно,
зашто она мене не воли, то не разумем,
размишљам када је све почело,
сада је касно,
поновио бих све још једном,
пре него што умрем.

Са њеним осмехом устајем, учим и спавам;
њен мирис осећам у соби.
Са њеним осмехом лежем, мислим и сањам;
ако она мене не воли,
стварно не знам ко би.

Док је чекам да прва пошаље поруку,
пишем ову песму и размишљам о њој;
надам се да ће ускоро донети ту одлуку,
јер без Ане не могу замислити живот свој.

17.02.2018. С.В.

Пачја теорема

Две дивље пакте,
Патак лута;
Две дивље пакте,
Патка лута.

Две дивље патке,
Кратка рута,
Две двиље патке,
Стално скупа.

Две дивље патке,
Можда криза,
Две дивље пакте,
Срцу близа.

Две дивље пакте,
Увек прате,
Две дивље пакте,
Саме пате.

Две дивље пакте,
Крај је близу,
Две дивље пакте,
Патка гризу.

Две дивље пакте,
Више нема,
Две дивље пакте,
Патак дрема.

Две дивље пакте;
Патка нема.
Две дивље пакте;
Патке нема.

С. В. 29. 05. 2023.

Пар редова уместо прстена

Како да не волиш једну такву девојку?
Треба да се осећаш почаствовано што је знаш.
Срећан да будеш што је пристала да седне поред тебе.
Са усхићењем да се носиш што причате исти језик.
Можда и да истетовираш неку њену тајну коју ти је рекла,
онако крупно по стомаку, али да више никад не скидаш мајицу,
осим када закључаш купатило са два окрета кључа.

Посматрај као провиђење што си дошао у прилику
да запишеш њено име на папиру и римујеш са дама, блама, сама...

Ти си срећник који је имао прилику коју многи други нису.
Пробио си зид чвршћи од бетона и камена,
онај Берлински није дуго издржао, Кинески за сада одолева;
али њен зид поверења ће их све надмашити,
њега је немогуће прескочити, а пад са њега води у извесну смрт.

Много је звезда морало да се сложи,
много молитви да се прошапуће и оћути,
много случајности прескочи, прегршт грешака направи
како би је за један тренутак упознао иако је живела поред тебе.

Вероватноћа да си баш ти тај који је одабран да
буде хроничар њеног живота, записничар постојања, заложник
будућих генерација који је неће познавати
мери се у неким још недефинисаним вредностима,
које су толико мале да и сумњају у њихово постојање.

И поврх свега успеш да је зезнеш па пољубиш,
па онда још пар хиљада пута после тога, мало лажем,
више су стотине него хиљаде, а можда ипак десетине,
али су теби деловали као милиони, а ниси их уствари ни бројао.

Током свега тога направио си једну велику и неопростиву грешку,
која ће те коштати можда чак и живота.
Везао си се њу својим песмама као нераскидивим чворовима
и сада нема повратка назада на пређашње стање.

Заљубио Осмехом, прељубио Вилом мојом,
шалио Кишобраном, успавао Дневником једне несанице
и на све то додао Сувишан спев.
Остаје још само да је запросиш можда баш овом песмом,
ако се то тако може назватим, мислећи на ово што пишем,
не на просидбу ту сам сасвим обиљан.

Овенчан инспирацијом схваташ да она заправо и није твоја,
већ нека универзална која мења облике и власнике,
али добра вест је да ти је донела нешто што се сваки дан буди са тобом,
чак и када нисте близу.

Јавља се само још једна дилема и њена крајња недоумица,
која се носи на дну душе,
коју није могуће избацити ни после највећег пијанства.
Не, то није њен одговор, та два слова,
која мењају живот од корена па све до вршног пупољка.

Дилема се пита што си другима тако лепо писао,
Како да зна да је баш она та посебна и да ти верује.
Онда доносиш коначни закључак да је то морало бити тако,
то је била неопходна пипрема, проба, тренинг.
А на крају крајева све тамо пише, само је потребно прочитати.

Схваташ зашто песници морају бити сиромашни,
није другачије могуће извести ту магију.
Сваки другачији концепт би избегао да уместо прстена
нудиш парче паира са неколико редова,
а да имају већу вредност од злата.

С.В. 25.12.2022.

Песма за једног читаоца

Сан сваког песника је да буде познат и славан,

Има прегршт читалаца и живот јаван.

Мој снови нису баш исти, такви,

Моје стихове не смеју читати свакакви.

Пишем само за читаоца једног,

Остали се греју на туђу ватру,

Пишем само за читаоца верног,

Док ми живот спрема замку.

Име сам му заборавио,

Сећам га се у више боја,

Памтим само лепе тренутке,

И зовем инспирацио моја.

СВ 27.03.2022.

Сећање

С времена на време,

Ушета ти се у мисли,

Украде ти сан,

Паралише сећање,

Дозива да јој се јавиш,

Мучи те на само њој,

Познате начине.

Тада ти нема помоћи,

Иако се бориш,

Знаш да си изгубио,

И пре него што је почело.

Замишљаш како сада изгледа,

Сећаш када си је последњи пут,

Видео на кафи коју си звао,

Схвативши да не можеш без ње,

Нити са хладноћом која влада,

Нити топлоном њеног погледа.

Сабираш и одузимаш,

Бришеш па поново сећаш,

Преиспитујеш одлуке,

И на крају схваташ,

Да си волео нешто посебно.

На крају ипак знаш,

Да си имао оно,

Што си спреман да даш,

За узврат изгубио,

Што поново нећеш пронаћи.

Иако нико те не разуме,

Знаш да она постоји,

Која ово чита,

И са другим сада скита.

22. 01. 2022. СВ

Сувишан спев

Сама саму себе, солиш сламу
Силом сипаш свима слану супу,
Свијим срцем судиш себи судбину,
Смејеш сцене седих синова сивог села,
Семе сувих свила сипа сируп скуп.

Секиром сечеш сушике смреке скупљених склопом,
Склањаш снове слепих сунцукретових снена.
Склапаш сирову скелу сушних субота,
Сигуран смешак сија сликом славних сутона.

Суморних среда спајаш сиротињски сплет,
Сукнених сукњи сјајни сребрњаци сличе свет,
Светских слава склањаш сиве суморне сове,
Сабираш соколове скромних скута страшне самце.

Скровитих стока сириш савршен сир,
Сурутку сишеш својим сисавцима страшним,
Сакрална санкција студених слуга сукцесивно,
Скотрљава сломљене сурове сапутнике,
Саосећајних сабораца склупчаних свекрви,
Скричеш, скљокани стих.

16. 10 2021. С.В.

Скривена

Прошло је већ више од пола године како сам те из свог живота избацио, не твојoм жељом већ својим хроничним осећајем незадовољства. Кукавички сам побегао, заправо на место злочина, где је све почело, где сам се заљубио у тебе. Иако те нисам виђао, шетао сам истим ходницима, спратовома, улицама парковима, којима смо и ми некада шетали. Избацио сам те из живота грубо, без много објашњења ни теби, ни другима, најтужније што ни себи нисам објаснио све појединости. Избацио, али си ме увек пратила, била у ту негде у близини, иако нисам виђао твој лик. Касније сам схватио о чему је реч: све време си била у мени, уткана невидљивим бодом, невидљивог конца у дубини мога несвесног и оног свесног.

Тебе је немогуће отерати, искључити; игнорисати те није решење, против тебе нема победника када ме погледом разоружаваш у исти мах. Потписао сам пресуду коју сам сам донео и извршио је да живим без тебе и са тобом у себи.
Још давно ми је све јасно, заправо и пре него што смо се упознали. Пришао сам ти без твог присуства, упознао те, пољубио, шетао у недоглед бесконачним улицама. У мојим мислима и сновима ми смо проживели наш заједнички живот, све битне догађаје а да ти о томе немаш појма. Рећићу ти само један део те приче како смо завршили заједно у старости седећи на клупи испред дрвеног кућерка на некој тајној локацији. Мислећи о свему томе овај прави званични живот који се рачуна у коначни резултат није ми ни важан у поређењу са оним који сам сам за нас измислио и изградио. На крају свега претворио сам те у ону топлину која ми греје срце али и кнедлу коју прогутам када те неко спомене или помислим на тебе. Тако скривена остајеш сачувана од оних који би желели да те повреде или уплаше, а што идеш даље све се дубље сакриваш у мени. Тебе је немогуће избацити из свог живота.

Разгледница

Поздравља те неко теби много драг,

Шаље ти поздрав и пољубац у даљ,

Био је далеко али ближи је сад,

Сигурно те воли и зна шта је јад.

Боли га и даље и чеше свој врат,

Посматра с даљине весели твој ход,

Не сме да се врати и каже добар дан,

Боји се суза које би га срушиле на под.

Уместо поклона носи ти тугу на дар,

У ваздуху лебди старих дана смрад,

Остао је исти није старији ни дан,

Не може другачије кад је обични гад.

Долази средом да обиђе тај град,

Проћиће улицом том и тај пут,

Биће близу твојих улазних врата,

Једино чега се боји, поновног сусрета.

3. 7. 2021. СВ

Осмех

Тамо негде седи једна Ана,
Увек насмејана али ипак сама.
Својим осмехом и мене чини смешним,
А незгодне тренутке много мање тешким.

Заправо, мислим да се смеје и кад плаче,
Чујем њен осмех и кад је тишина,
Почне полако, постаје све јаче,
Собом се пружа њеног осмеха топлина.

Своје оружје користи сваког дана,
Не могу да јој прочитам мисли,
Не зна да кува, то је једина мана,
Али зато ужива да прљаве судове чисти.

Постоји нешто лепше од Камене горе,
Бистрије од Милешевке и Лима,
Свежије од зоре кад одеш на море,
Беље од дуге Пријепољске зиме.

С.В. 04.03. 2019.

Дневник једне несанице

Кажу људи да када не можеш да спаваш,
обично те неко сања.
А шта се дешава када у исто време
сањате једно друго?
Да ли се тада можда дружите,
можете ли да се испричате, посвађате,
гледате а не причате?
Жалим оно двоје што не сањају једно друго,
они се сигурно не слажу ни на јави.
Још ми је теже ако заједно спавају,
а свако од њих сања неког тамо другог.
Они су директна увреда за оне,
што су раздвојени, далеко, а све би дали
да могу опет лећи заједно макар још једном.
Кога ли сањају самци, људи без игде иког,
сигурно неког од раније, неког из сећања,
вероватно сањају тај свој разлог самоће.
Жалим исто људе који не сањају,
па морају да живе само један живот,
овај по јави, на кога не утичу много.
Даље ме занима, колико снова човек
упамти за живота, обично се то
брзо заборавља, већина чим отвориш очи.
Поставља се питање, колико људи
живи те своје снове на јави,
може ли се то тако, који је рецепт?
Има и ружних снова, које би радије заборавили,
има и живота који су тужни, па би лакше
прошли као неки ружан сан.
Постоје људи који тумаче снове,
траже неки скривени смисао у бесмислу
и лепоти снова, који не разумеју.
А опет, још ми је теже размишљати,
о људима који игноришу снове, потискују,
иако им се понављају више пута.
Шта да радимо ако нам се буде судило,
по нашим сновима, шта смо тамо маштали,
има ли покајања за наше несвесно?
Има ли прекршајни суд и тужиоц за снове,
добија ли се орден за одано и марљиво сањање,
колика је казна за лепе снове у тешким временима?
Да ли има разлике у сновима паметног човека
и оног што је са памећу раскрстио,
још док је седео у школи и бленуо кроз прозор?
Како то да никад не знамо како
сан почиње, исто као што не знамо
како ће се живот завршити?
Да ли је кратак и леп сан
вреднији од неког дугог и досасног,
који те умори и збуни, за наредни дан?
Има ли мерна јединица за снове,
ако нема, бар за сад ја бих јој могао дати име,
ваљда толико заслужујем.
Најтеже је када те снови навикну,
па се опустиш, не призиваш их, сами долазе,
и онда се увреде и забораве те, негде клизну.
И на крају свега, у тој безименој несаници,
до дубоко у ноћ, ишчекујеш јутро,
ипак се превариш, заспиш, а снови нагрну.
Али док се то не деси, нема помоћи,
остаје ти само једна утеха и нада,
да те можда она, баш сада сања!

17.11.2020. С.В.